Neka sećanja iz detinjstva s vremenom izblede. Zaboravimo obične dane, svakodnevne razgovore, poneki rođendan ili školski čas. Međutim, postoje trenuci koji ostaju gotovo netaknuti i posle više decenija. Prvi susret sa morem, poseta pozorištu, razgovor sa neobičnim rođakom, upoznavanje omiljenog sportiste ili trenutak kada mađioničar pred detetom učini nešto što izgleda potpuno nemoguće, primeri su sjajnih i nezaboravnih iskustava.
U psihologiji postoji jedan pojam s kojim se ovakvi trenuci vrhunskog i intenzivnog iskustva opisuju – „peak experience“. Reč je o kratkim, ali veoma snažnim doživljajima tokom kojih osoba oseća ushićenje, čuđenje, povezanost, smisao ili iznenadno proširenje sopstvenih mogućnosti.
Pročitajte zašto kod dece ovakva iskustva mogu imati poseban značaj i kako utiču na njihov pogled na svet, druge ljude i sopstveni identitet.
Šta je zapravo „peak experience“?
Izraz „peak experience“ najčešće se povezuje sa psihologom Abrahamom Maslovom, koji je proučavao trenutke izuzetne sreće, stvaralačkog nadahnuća, dubokog uvida i osećaja povezanosti sa životom.
Ne mora svako vrhunsko iskustvo biti veliko, skupo ili spektakularno. Za odraslu osobu neki događaj može delovati sasvim obično, dok ga dete može doživeti kao susret sa potpuno novim svetom.
Peak experience može nastati kada dete:
- prvi put vidi nešto što prevazilazi njegovo dotadašnje iskustvo;
- upozna osobu kojoj se divi;
- oseti da je u nečemu posebno uspešno;
- učestvuje u neobičnom događaju;
- dobije pažnju i priznanje osobe koju smatra važnom;
- doživi snažan osećaj lepote, čuda ili pripadnosti.
Važno je razumeti da intenzitet iskustva nije određen samim događajem, već načinom na koji ga dete doživljava.
Zašto su takvi trenuci važni u detinjstvu?
Detinjstvo je period učenja činjenica, pravila i ponašanja, ali i vreme tokom kojeg dete stvara unutrašnju predstavu o tome kakav je svet i kakvo mesto ono može imati u njemu. Jedan snažan pozitivan događaj ponekad može da postane unutrašnja referentna tačka. Dete se kasnije možda neće sećati svake rečenice ili detalja, ali će pamtiti osećaj koji je tada doživelo.
Pojedina iskustva mogu uticati na izbor interesovanja, hobija, škole, zanimanja ili životnih uzora. Naravno, jedan događaj neće automatski odrediti nečiju budućnost, ali određeni trenuci mogu otvoriti vrata koja dete do tada nije ni primećivalo.
Susret sa herojem
Za dete heroj ne mora biti poznata ličnost sa televizije. Nekad je to i sportista, vatrogasac, pilot, glumac, naučnik, muzičar, učitelj ili stariji član porodice koji poseduje osobine kojima se dete divi.
Kada dete upozna svog heroja, apstraktna ideja odjednom postaje stvarna. Osoba koju je gledalo na ekranu ili o kojoj je slušalo više nije samo daleki simbol. Ona postoji, govori, smeje se i možda se obraća upravo njemu.
Posebno snažan trenutak može nastati kada heroj detetu uputi nekoliko reči ohrabrenja. Jedna jednostavna rečenica, poput „Nastavi da vežbaš“ ili „Vidim da si veoma talentovan“, može ostati u sećanju godinama. Dete tada uz autogram ili fotografiju dobija i potvrdu da njegov san nije potpuno nedostižan.
Susret sa egzotičnim i drugačijim ljudima
Deca svet uglavnom upoznaju kroz svoju porodicu, školu i neposredno okruženje. Zato susret sa osobom koja dolazi iz druge kulture, govori drugačijim jezikom ili vodi neobičan život može imati veliki uticaj. Možda je to putnik koji je obišao udaljene zemlje, umetnik koji živi na nekonvencionalan način, gost iz inostranstva ili neko ko se bavi zanimanjem za koje dete ranije nije ni znalo da postoji.
Svaki od ovih susreta proširuje granice mogućeg. Dete shvata da ljudi ne žive svuda isto, da postoje različiti običaji, ideje, profesije i načini razmišljanja. Takvo iskustvo može razviti radoznalost, toleranciju i želju za istraživanjem. Ponekad je dovoljna samo jedna priča o pustinji, okeanu, dalekom gradu ili životu u drugoj zemlji da dete poželi da uči jezike, čita knjige ili jednog dana otputuje.
Posebni rođaci koje pamtimo ceo život
Gotovo svaka porodica ima osobu koja se razlikuje od ostalih. Kao prvi detetovi vodiči ka drugačijem svetu mogu se istaći stric koji zna neobične priče, tetka koja slika, deda koji popravlja sve što se pokvari, baka koja poznaje lekovite biljke ili rođak koji svira instrument i stalno putuje. Oni detetu mogu pokazati da odraslost ne mora biti jednolična i predvidiva. Mogu mu preneti ljubav prema prirodi, umetnosti, knjigama, zanatima, muzici ili putovanjima.
Poseban rođak ne mora detetu držati lekcije. Često je dovoljno da ga uključi u ono što radi: da mu dozvoli da drži alat, pogleda kroz teleskop, zasvira nekoliko tonova, lista stare fotografije ili čuje priču koju drugi odrasli ne pričaju, a svaki od tih trenutaka može postati jezgro kasnijeg interesovanja.
Prvi susret sa „nemogućim“
Deca imaju prirodnu sposobnost čuđenja. Kako nisu potpuno prihvatila granice koje odrasli podrazumevaju, susret sa iluzijom, pozorištem, muzikom, cirkusom ili mađioničarskom predstavom ih može posebno snažno pokrenuti.
Kada mađioničar pred detetom učini da predmet nestane, pojavi se na neočekivanom mestu ili promeni oblik, dete na trenutak ulazi u prostor između stvarnosti i mašte. Ono zna da postoji trik, ali istovremeno želi da veruje da se dogodilo nešto nemoguće.
Vrednost takvog iskustva nije samo u zabavi. Magija može podstaći dete da postavlja pitanja, pažljivije posmatra, razmišlja o uzroku i posledici i shvati da prvi utisak nije uvek isto što i potpuna istina. Neko dete nakon predstave možda poželi da nauči trik. Drugo će početi da se interesuje za glumu, scenski nastup, psihologiju pažnje ili način na koji funkcioniše ljudska percepcija. Za treće će to jednostavno biti jedno od najlepših sećanja iz detinjstva.
Trenutak ličnog uspeha
Peak experience ne mora doći kroz susret sa poznatom ili neobičnom osobom. Može nastati i kada dete prvi put prevaziđe sopstveni strah ili uspe u nečemu što mu je delovalo nemoguće.
Iskustva koja grade osećaj lične sposobnosti mogu biti prvi samostalni nastup pred publikom, prvi preplivani bazen, naučena vožnja bicikla, osvojena utakmica, pročitana knjiga, javno izveden trik ili trenutak kada dete pomogne nekome i shvati da je bilo korisno.
Dete dobija pohvalu i stiče unutrašnji dokaz da trud može dovesti do promene. Taj dokaz kasnije može koristiti kada se suoči sa težim izazovima. Zato odrasli ne bi trebalo da urade sve umesto deteta. Važno je omogućiti mu da doživi trenutak u kojem će moći iskreno da kaže: „Uspeo sam.“
Ne treba svaki dan pretvarati u spektakl
U želji da deci pružimo lepo detinjstvo lako možemo upasti u zamku stalnog organizovanja aktivnosti, putovanja i iznenađenja.
Međutim, peak experience ne može se proizvesti po narudžbini. Ako je svaki dan predstavljen kao nešto „najbolje“, „najveće“ i „nezaboravno“, dete može postati prezasićeno i izgubiti sposobnost spontanog oduševljenja.
Deci su potrebni i obični dani, dosada, slobodna igra i vreme za maštanje. Upravo na pozadini svakodnevice poseban trenutak dobija svoju snagu. Cilj je da detetu povremeno otvorimo prozor ka nečemu većem, drugačijem i inspirativnom.
Sećanje koje postaje unutrašnji oslonac
Najvažnija vrhunska iskustva iz detinjstva često ne ostaju zapamćena samo kao događaji. Postaju deo priče koju osoba govori o sebi. Možda upravo zato roditelji treba da omoguće deci susrete sa zanimljivim ljudima, umetnicima, putnicima, herojima i svetovima koji se razlikuju od njihovog svakodnevnog okruženja.
Ne zato da bi svaki takav susret odredio njihovu budućnost, već da bi im pokazao koliko različitih budućnosti uopšte postoji. Ponekad je dovoljan jedan razgovor, jedna predstava ili jedan neobičan čovek da dete na trenutak vidi svet širim očima. A neki od tih trenutaka zaista ostaju zauvek.
