Istorijski roman “Na Drini Ćuprija” našeg nobelovca Ive Andrića, objavljen je odmah posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, ali se bavi događajima povezanim sa mostom na Drini koji se protežu tokom četiri veka.
Oko ćuprije u Višegradu isprepletani su događaji i sudbine ljudi od 1516. do 1914. godine, a sam grad, ustvari, predstavlja sliku cele Bosne. Most postaje simbol kasabe, centar života, dešavanja, ljubavi, sreće, tuge i smrti. Sve se vrti oko mosta i na mostu, a uz pojedinačne priče, malih i običnih ljudi, Andrić dočarava određeno vreme i prilike u njemu.
Roman ima 24 poglavlja koja se mogu podeliti u tri grupe i svaka za sebe govori o određenoj epohi. Prva se odnosi na vreme izgradnje mosta, druga se bavi događajima iz 17. i 18. veka, a treća grupa opisuje dešavanja iz 20. veka.
Glavni lik romana ne postoji, već se sve vreme prepliću sudbine mnogih ljudi – Radisava, Abidagе, Fate Avdagine, Nalibega, Milana Glasinčanina, Lotike, Gregora Feduna, Jakova Čekrlije, Zorke, Alihodže…
Upravo svi oni inspirisali su pisca da prikaže podele uslovljene nacionalnim i kulturnim raskolom i stave naglasak na prolaznost života u odnosu na postojanost mosta.
Za okosnicu radnje stavlja most, počevši od njegove izgradnje.
Ivo Andrić naš Nobelovac
Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Dolcu kod Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj, od oca Antuna i majke Katarine. Prema matičnim knjigama kršten je kao katolik, ali se veći deo života izjašnjavao kao Srbin.
Detnjstvo je proveo u Višegradu, zatim je pohađao sarajevsku Veliku gimnaziju, a slovensku književnost i istoriju je studirao u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Odbranio je doktorsku disertaciju “Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” na Univerzitetu u Gracu.
U mladosti je Andrić pripadao pokretu Mlada Bosna i bio borac za oslobađanje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Studije je započeo u Beču, nastavio ih u Krakovu, da bi se po izbijanju Prvog svetskog rata vratio u domovinu. Po ulasku u zemlju je uhapšen i u mariborskoj tamnici je kao politički zatvorenik proveo sve do marta 1915. godine.
Posle Drugog svetskog rata Andrić objavljuje svoja najvažnija dela: Travnička hronika (1945), Na Drini ćuprija (1945) i Prokleta avlija(1954). Godine 1961. uručena je Nobelova nagrada za književnost. Ivo Andrić je umro u Beogradu 13. marta 1975. godine.
Pročitajte još: Saveti za prodaju knjiga
KRATAK SADRŽAJ ROMANA “NA DRINI ĆUPRIJA”
Na samom početku romana pisac pripoveda kako je izgledala kasaba i na koji način su se ljudi snalazili da pređu Drinu dok još most nije bio izgrađen. Slikovito nam opisuje postojanje crne skele i skeledžiju koji nije bio uvek baš najbolje volje. U to vreme Turci su dečake preko Drine odvodili u janjičare, a ružna uspomena jednog od njih, Velikog vezira Mehmed paše Sokolovića, iznedrila je kasnije njegovu odluku da na tom mestu napravi most, koji je svima bio preko potreban.
Čovek koji je rukovodio izgradnjom mosta bio je okrutan, strog i surov – Abidaga. Radnici su bili ljudi iz okolnih mesta, prisiljeni da kuluče. Bili su jako nezadovoljni, ali su se samo dvojica odvažila da prekinu gradnju, jedan od njih je bio i Radislav. Njega su turski stražari uhvatili i nabili ga na kolac na kojem je i umro nakon celodnevnog mučenja.
Abidagu je kasnije zamenio Arifbeg, koji je bio prava suprotnost, pa su se radovi nastavili i završili bez većih problema nakon pet godina. Nekoliko godina posle toga u Srbiji izbija buna protiv Turaka, pa se na mostu postavlja straža i podiže baraka, a njegov ulaz postaje mesto gde se redovno nalaze glave pogubljenih Srba.
Kao važne događaje Andrić navodi i velike poplave, koje su krajem 18. veka uništile svu hranu, kao i početak Prvog srpskog ustanka. Na slikovit način kroz ovo poglavlje pisac ukazuje na povezanost Srbije i Bosanskog pašaluka.
Za mnoge najupečatljivija priča iz ovog dela je priča o mladoj Fati Avdaginoj koja je neslaganje sa ocem i njegovom željom da je uda za Nalibega rešila bacanjem sa mosta na dan svog venčanja, u trenutku kada su svatovi prelazili preko čuvene ćuprije.
Sukob austrougarske vlasti i žitelja kasabe opisani su u drugoj epohi Andrićevog romana. Taj sukob postaje deo svakodnevice i prerasta u proces evropeizacije varoši i njenog ekonomskog zamaha. Sve to dovodi i do zanemarivanja kulturnih vrednosti i običaja kasabe, izazivajuci otpor Višegrada.
Mnogi svesno ili nesvesno prihvataju novi način odevanja, nove izraze i promene u svakodnevnom životnom stilu. Jedini koji ne želi da se pokorava tuđim autoritetima je Alihodža. Surovost novih vlasti Andrić opisuje epizodom u kojoj Alihodža Višegradski završava sa uhom zakucanim u dasku na mostu.
Austrijska okupacija je, međutim, donela pozitivne promene – red, čistoću, nove građevinske poduhvate, pravnu sigurnost. Sve je to proizlazilo iz nove upravne i sudske vlasti, koja se razlikovala od dotadašnje pravde po principu kadija te tuži, kadija te sudi.
U vreme aneksione krize na mostu Andrić priča da je opet nikla baraka sa stražarima. Dovitljivi hajduk Jakov Čekrlija je, međutim, lukavo uz pomoć devojke uspeo da nasamari stražara i prebegne u Srbiju. Posle tog događaja osramoćeni vojnik se ubio.
Pisca je posebno inspirisala Austrijankа Lotika koja je otvorila hotel u Višegradu. Ona je prava samostalna i odlučna žena novog doba, o svemu sama brine, drži porodicu na okupu i izdržava rođake koji se još školuju.
Kroz Lotiku nas pisac upoznaje sa lošim uticajem zapadne civilizacije koji množe pijanice i besposličare. U jednoj od epizoda se pojavljuje i Ćorkan, čovek koji radi sve i svašta za neke sitne novce i zbog toga je stalno je na meti ismevanja i opijanja od strane imućnih ljudi. Posebno su upečatljivi piščevi opisi njegovog hoda i plesa u ranu zoru po ogradi mosta.
Treci deo romana opisuje događaje 20. veka, pre svega Prvi svetski rat, koji je odneo mnoge ljudske živote i na kraju doveo do miniranja mosta. U ovom delu dominiraju mladi, obrazovani građani Višegrada. Oni donose novu političku svest iz gradova u kojima se školuju, Zagreba, Beča Budimpešte, što dovodi do međusobnih verbalnih sukoba.
Sa sobom u Višegrad donose i ideje o socijalnoj i nacionalnoj revoluciji. Tu nam pisac daje više filozofskih diskusija između nekoliko mladića, a upravo preko tih rasprava saznajemo mnogo o raspoloženju, idealima i željama koje su zahvatile mladost tog vremena u Bosni, Srbiji i Hrvatskoj.
U to vreme dešava se i atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, o kojem ljudi saznaju tokom jednog nedeljnog plesa i igre na polju. Most postaje i strateški važan sa početkom rata i preko njega svi beže iz Višegrada. Jedino Alihodža, najčešće spominjani lik romana, ostaje u naselju u svojoj trgovini koja biva razrušena tokom granatiranja.
On svedoči o gromoglasnoj detonaciji eksploziva koji su postavili Austrijanci u stupove mosta, preživljava, ali na putu kući umire od srčanog udara, sa njim umiru i stari način života i stare vrednosti budući da ih on u potpunosti simbolizuje.
Likovi u romanu Na Drini Ćuprija
RADISAV je pobunjenik, osuđen na smrt zbog opstrukcije u izgradnji mosta. Smatrao je da će most služiti samo Turcima za vojsku i trgovinu i imao hrabrosti da na svoj način digne glas protv Turaka. Kada se u kasabi se proširila vest da je vila brodarica noću rušila sve što se preko dana izgradi, Abidagu je to razbesnelo.
Bio je ubeđen da je u pitanju seljačko lukavstvo, pa je postavio stražara, koji je noću uhvatio Radisava, a onda je nabijen na kolac. Da bi ga sahranili po hrišćanskim običajima, meštani su podmitili Ciganina Merdžana da im preda njegovo telo.
LOTIKA je bila vlasnica prvog hotela u Višegradu, udovica,lepa i hrabra. U njenom se hotelu jelo, pilo, igrale su se karte, vodili se važni razgovori i poslovi. Prema svojim gostima je bila ljubazna i nikad se nije odmarala. Kad bi našla vremena za sebe, zatvarala se u svoju kancelariju, gde se bavila računima i pismima.
Kao glava porodice rešavala je porodične svađe, brinula o školovanju svojih rodjaka, odlučivala o njihovoj udaji i ženidbi, redovno im slala novac i delila savete svim članovima svoje porodice. Umorna i preopterećena na kraju je doživela nervni slom.
ĆORKAN je prerano ostao bez majke i podigla ga je kasaba. Bio je svačiji i ničiji. Nesrećan, pun snova o sreći i ljubavi, svestan svoje nemoći koju je noću lečio alkoholom. Kao sporedan lik nosi suštinu celog romana. Sa njim, malim čovekom, šegače se imućni.
Jednom prilikom su ga toliko izazvali da se popeo na zaleđenu ogradu mosta i hodao. Osetio se nepobedivim, a istovremeno i potpuno bezvrednim. Na ivici ponora bio je, međutim, spretniji i veštiji od svih onih koji su ga ismevali. Za njega je most dugačak i neizvestan, a koliko god su njegovi koraci bili nepredvidivi on je nastavljao napred, jer za njega je život uvek bio samo puko preživljavanje.
SIMBOLIKA U ROMANU
Sve priče u romanu “Na Drini ćuprija” povezane su sa mostom i čine jedinstvenu priču. Osim što povezuje dve obale, most igra ulogu u svakodnevnom životu Višegrađana. Kako u vojnim tako i političkim dešavanjima: na kapiji su se meštani svakodnevno sretali i razmenjivali informacije, kasaba je postala putničko središte.
U vreme ustanka, ratnih događaja i epidemija zaraznih bolesti na mostu je stajala straža.
Most je često igrao odlučujucu ulogu u sudbini likova: Radislav je bio optužen za pokušaj opstrukcije izgradnje pa je nabijen na kolac, nesrecna Fata je okončala život bacanjem sa mosta u reku, kockar Milan Glasinčanin izgubio je imovinu i razboleo se, Fedun je počinio samoubistvo nakon što je zbog njegove opijenosti Jelenkinom lepotom hajduk Jakov Čekrlija neprimetno prešao most, Lotika je doživela nervni slom nakon njegovog uništenja, a Alihodža je izdahnuo tokom miniranja mosta.
Povezivanje dve obale i mirenje različitih kulturnih identiteta simbolički govori o čovekovom postojanju i opstanku.
Most povezuje individualnu i kolektivnu sudbinu kroz scenu miniranja mosta i Alihodžine smrti, a most na Drini čini središte i meru svih stvari i dešavanja.
