Skoro svaka kuhinja rađena u poslednjih pet godina ima svetlo ispod visećih elemenata, a skoro svaki spušteni plafon u novogradnji ima onaj tanki svetleći rub uz zid. Na papiru je to isti proizvod: rolna od pet metara sa sitnim diodama, lepljiva traka sa zadnje strane, adapter u kutiji. U praksi, majstori koji ih ugrađuju već znaju šta će se desiti sa kojom. Jedna će za godinu dana početi da žuti na krajevima, da svetli slabije na jednom delu nego na drugom, ili da naprosto ugasi jedan segment. Druga će deset godina kasnije raditi kao prvog dana. Razlika retko ima veze sa cenom rolne, a gotovo uvek sa tri stvari koje kupac pri kupovini ne gleda.
Prva stvar: napon i dužina trase
LED trake se prodaju u dve osnovne izvedbe, na 12 i na 24 volta, i to je prvi podatak koji vredi pročitati na kutiji. Dvanaestvoltna traka je starija i jeftinija, i sasvim je dobra za kratke deonice, recimo ispod jednog kuhinjskog elementa ili u vitrini. Problem nastaje kada se od jedne rolne pokuša osvetliti ceo plafon. Struja putuje kroz tanku bakarnu foliju u traci i na svakom metru nešto od napona ostane usput. Kod 12 V posle četiri do pet metara diode na kraju dobijaju vidno manje od onih na početku, pa taj deo svetli slabije i topli belo svetlo počinje da vuče na žuto. Kod 24 V ista pojava kreće tek negde oko osam do deset metara, što je za većinu soba dovoljno da se traka napaja sa jednog kraja i da nikakve razlike nema.
Drugi podatak koji odlučuje o izgledu je gustina dioda po metru. Jeftinije trake imaju 30 ili 60 dioda na metar, pa se iza mlečnog difuzora vide kao niz tačkica. Gušće izvedbe sa 120 ili 280 dioda daju neprekidnu liniju, a najnovija generacija, poznata kao COB traka, nema pojedinačne tačke uopšte, nego neprekidnu svetleću masu koja izgleda kao neonska cev. Za plafonski rub na dva metra od oka razlika nije presudna, ali ispod kuhinjskih elemenata, gde se traka odražava u radnoj ploči od granita ili u laku fronta, tačkice se vide odmah i teško ih je sakriti.
Treći podatak je boja svetla, obeležena brojem i slovom K. Vrednost 2700 K daje toplo, žućkasto svetlo kakvo daje stara sijalica sa žarnom niti, 3000 K je i dalje toplo ali čistije, 4000 K je neutralno belo koje se koristi u kuhinjama i kupatilima, a 6000 K je hladno plavičasto koje u stanu retko kome prija. Ko kupuje traku za spavaću sobu ili dnevni boravak i uzme 6000 K jer je „najjača”, dobiće osećaj čekaonice.
Druga stvar: traka mora negde da odaje toplotu
Ovo je greška koja najviše skraćuje vek. Dioda, ma koliko štedljiva bila, greje se. Traka od 10 vati po metru zalepljena direktno na iverici kuhinjskog elementa ili na gips nema gde da preda toplotu, pa diode rade na temperaturi koja im godinama polako uništava fosfor. Zato se traka ne lepi direktno na nameštaj, nego u aluminijumski kanal koji radi kao hladnjak i istovremeno nosi difuzor koji krije diode.
Aluminijumski profili za LED trake dolaze u desetinama oblika i tu se ljudi obično izgube, ali logika je jednostavna. Najmanji, dimenzija oko 17 puta 7 milimetara, služi za kratke deonice u nameštaju i vitrinama. Kvadratni profili 10 puta 10 ili 25 puta 25 milimetara koriste se nadgradno, gde se profil vidi i deo je izgleda. Za spušteni plafon postoje ugradni profili sa krilima od oko 32 puta 13 milimetara koji se zaglete i pregipsaju, pa se posle vidi samo mlečna linija svetla u ravni plafona. Ugaoni profili idu u spoj zida i plafona ili ispod stepenika, gde svetlo treba da pada pod 45 stepeni. Svi se prodaju u dužinama od dva metra i seku se običnom testerom za metal.
Difuzor nije samo estetika. Mlečna polikarbonatna ploča razliva svetlo tako da se pojedinačne diode ne vide, a ujedno štiti traku od prašine i masnoće, što je u kuhinji presudno. Tanka traka bez zaštite iznad šporeta za dve godine ima sloj masnoće koji se ne skida, a difuzor se obriše krpom.
Ko ugrađuje traku u kupatilo ili na terasu, gleda i oznaku zaštite. IP20 je za suve prostorije, IP65 podnosi prskanje vode i kondenzaciju, a IP67 i IP68 mogu da stoje u vlazi ili privremeno pod vodom. Traka sa IP20 oznakom u kupatilu bez ventilacije obično ne doživi drugu zimu.
Treća stvar: adapter koji radi na ivici
Ovde pada većina jeftinih kompleta. Traka od 10 vati po metru u dužini od pet metara vuče 50 vati, a proizvođač u kutiju stavi adapter od 60 vati jer je to matematički dovoljno. Nije. Svako napajanje koje stalno radi blizu svog maksimuma greje se, a zagrejana elektronika stari mnogo brže. Nepisano pravilo električara je da se snaga napajanja bira sa rezervom od najmanje 20 do 30 procenata, što za tih 50 vati znači napajanje od 80 ili 100 vati. Razlika u ceni je nekoliko stotina dinara, a razlika u veku trajanja je nekoliko godina.
Napajanje za LED trake bira se po tri kriterijuma: napon koji mora da odgovara traci, dakle 12 ili 24 V, snaga sa rezervom, i mesto ugradnje. Za nameštaj postoje mali adapteri sa utikačem od 12 do 36 vati, za plafon idu metalna napajanja od 60 do 200 vati koja se sakriju u spušteni plafon uz obavezan pristup kroz revizioni otvor. Ko traku planira napolju, uzima napajanje sa oznakom IP67 koje podnosi kišu i može da stoji u kutiji na fasadi.
Posebna priča su dimabilna napajanja. Obična LED traka ne može da se dimuje zidnim dimerom koji je nekad radio sa sijalicama, jer se dimer nalazi ispred napajanja, a ne iza njega. Rezultat je treperenje ili zujanje. Ako u sobi već postoji zidni dimer i ne želi se novi prekidač, rešenje je napajanje koje razume signal tog dimera, obeleženo kao dimabilno za fazni ili za 0 do 10 V dimer. Ono košta više od običnog, ali radi bez treperenja i ne traži nikakve daljinske.
Kako to izgleda u praksi, na jednoj kuhinji
Kuhinja od tri metra visećih elemenata sa radnom pločom od tamnog kamena. Majstor predlaže traku od 24 V sa 120 dioda po metru, 4000 K, jer kamen guta svetlo i treba neutralna boja da se vide boje hrane. Tri metra puta 10 vati je 30 vati, pa ide napajanje od 60 vati skriveno iznad visećeg elementa, sa prekidačem na dodir na donjoj ivici. Profil je najmanji ugradni, upušten u donju ploču elementa tako da se sa strane ne vidi, sa mlečnim difuzorom koji krije diode u odsjaju kamena. Cela oprema, traka, profili, napajanje i senzor, staje u nekoliko hiljada dinara, a posao traje jedno popodne uz pomoć bušilice i testere za metal.
Ista kuhinja rađena sa jeftinom rolnom od 12 V zalepljenom direktno na iverici i adapterom iz kutije izgledaće isto prvih mesec dana. Posle godinu dana krajnjih pola metra svetli slabije, difuzor ne postoji pa se u kamenu ogledaju tačkice, a adapter je tih trideset vati vukao na svom maksimumu i počeo da zuji. Razlika u ceni između te dve varijante na početku je bila manja od cene jednog ručka za četvoro.
Zato majstori koji rade rasvetu retko pitaju koliko traka košta. Pitaju koliki je napon, koliko je metara, gde će stajati i kolika je snaga napajanja. Ko na ta četiri pitanja ima odgovor pre nego što uđe u radnju, kupuje jednom.
