Pre nekog vremena sedela sam na kafi sa prijateljicom koja ima 27 godina i i dalje živi sa roditeljima. Nije lenja, nije “razmažena”, radi puno radno vreme u agenciji i štedi svaki dinar. Samo joj matematika ne ide na naruku. Kirija plus računi plus hrana pojedu joj skoro celu platu, a ona želi da jednog dana ima svoj stan, ne samo da živi od plate do plate. To je otprilike slika generacije koja danas ulazi u tridesete.
Kada pogledaš brojke iz Eurostata, u zemljama poput Hrvatske, Grčke ili Slovačke prosečan mladi čovek napusti roditeljski dom tek oko 31. godine. U Finskoj ili Danskoj to se dešava sa 21 ili 22 godine. Ista Evropa, potpuno drugačija realnost. I nije da mladi u Skandinaviji imaju bogatije roditelje ili manje žele privatnost. Razlika je u tržištu stanova, cenama kirija i tome koliko je lako pronaći prvi posao koji pokriva osnovne troškove.
Zašto privatnost postaje pitanje mentalnog zdravlja, a ne samo udobnosti
Kad si tinejdžer, roditeljski dom je siguran prostor. Kad ti je 26, isti taj dom ume da postane mesto stalnog kompromisa. Ne zato što imaš problema sa roditeljima, nego zato što odrasla osoba prirodno želi da sama odlučuje kada će spavati, koga će dovesti u goste i kako će organizovati sopstveni novac.
Razgovarala sam sa ljudima koji su mi rekli da im najviše smeta to što se u roditeljskom domu i dalje osećaju kao deca, čak i kada plaćaju polovinu računa. Neko uvek ima primedbu na to koliko dugo su bili napolju, zašto je stan neuredan ili zbog čega partner ostaje da prespava. To nije loš odnos. To je samo prirodan sukob dve generacije koje dele isti prostor duže nego što bi želele.
Odlazak iz roditeljskog doma retko je bekstvo od roditelja. Skoro uvek je to put ka sopstvenom identitetu, samo što danas traje mnogo duže nego ranije.
Cena kvadrata je pravi razlog, ne izgovor
Ovde stižemo do dela koji je najmanje romantičan, a najviše presudan. Kada se pogledaju stanovi za izdavanje, Beograd prednjači sa cenama, gde kirija za pristojan jednosoban stan danas lako prelazi 400 ili 450 evra. Dodaj račune, internet, hranu i prevoz i odjednom ti je potrebna plata koja retko odgovara početnoj poziciji u struci. U Novom Sadu je slično, možda malo jeftinije, ali ne dovoljno da napravi ozbiljnu razliku.
Mladi ljudi nisu glupi. Oni računaju. Vide da im ostajanje kod roditelja tokom prve dve ili tri godine posla omogućava da naprave neku ušteđevinu, možda čak i učešće za stan. Mnogima je cilj upravo novogradnja, pa pažljivo prate cene nekretnina i procenjuju kada će moći da naprave taj korak. Zato često donose racionalnu i hladnu odluku da ostanu, čak i kada emotivno jedva čekaju da se odsele. To je onaj tihi kompromis koji retko ko priznaje naglas, jer zvuči kao poraz, a zapravo je pametna finansijska strategija.
Najčešći razlozi zbog kojih mladi svesno odlažu odlazak:
- Žele da uštede za učešće pre nego što uzmu stambeni kredit
- Plata na prvom poslu ne pokriva samostalan život bez većih odricanja
- Roditelji im pomažu oko hrane i računa dok grade karijeru
- Strah od nestabilnog tržišta rada i mogućeg otkaza
Posao više ne vezuje ljude za jedan grad
Nešto se promenilo i u tome kako mladi biraju gde će živeti. Nekada si ostajao tamo gde su ti roditelji, jer su tu bili posao, porodica i sve poznato. Danas neko iz manjeg mesta lako ode u Beograd, Novi Sad ili čak u inostranstvo, jer tamo postoji realna šansa za bolju platu.
Rad na daljinu dodatno je promenio pravila igre. Poznajem ljude koji rade za firme iz Nemačke ili Amerike, a fizički žive u Somboru ili Kraljevu, jer je tamo kirija višestruko jeftinija nego u prestonici. To je nova vrsta slobode, ali i novi izvor pritiska, jer mladi sada porede svoju platu sa cenama u gradu u kojem fizički ne žive, a opet moraju da pronađu balans između posla, troškova i mesta na kojem žele da provedu svoje dvadesete.
Ljubav menja prioritete brže nego bilo šta drugo
Kada neko uđe u ozbiljnu vezu, cela priča oko toga da li može da priušti odlazak odjednom postaje sporedna. Parovi često prave kompromis koji ni sami roditelji verovatno ne bi predložili. Dele stan, dele troškove i tako dolaze do rešenja koje pojedinačno ne bi mogli da priušte.
Ovo je verovatno i najbrži put ka samostalnom životu koji danas postoji. Dvoje ljudi sa dve manje plate lakše pokriju kiriju nego jedna osoba sama i to je razlog zbog kog se toliko mladih parova useljava zajedno mnogo ranije nego što bi njihovi roditelji učinili u istim godinama.
Šta nam sve ovo govori o ovoj generaciji
Kada sve ovo sklopiš, dobijaš sliku generacije koja nije lenja niti razmažena, kako se često olako kaže. Dobijaš generaciju koja pravi racionalne, ponekad bolne kompromise, jer joj tržište ne dozvoljava luksuz brzih odluka koje su njihovi roditelji mogli da priušte devedesetih ili dvehiljaditih.
Statistika o godinama odlaska iz roditeljskog doma zapravo nije priča o porodici. To je priča o platama, cenama nekretnina i tome koliko je danas teško napraviti prvi korak ka samostalnom životu, čak i kada ga mladi ljudi žele iz dna duše. Svaka generacija ima svoju verziju odrastanja, a ova jednostavno mora da čeka duže nego što bi želela, iz razloga koji uglavnom nemaju nikakve veze sa njenom voljom da ode.
